Ovo je jedna od mojih omiljenih tema, a i tema medija i ostalih ljudi koji me prate.
"Kako je to kad ti je majka trener?"
Prvo da vam kažem da sve ima svoje negativne i pozitivne strane. Ja treniram već 13 godina, a moja majka je trener već 28 godina. Time hoću da kažem da joj ja nisam prva takmičarka ali je ona moj prvi i doživotni trener. Ja od kad znam za sinhrono plivanje ja znam da mi je moja majka bila trener, dok sam bila mala sa njom sam radila koreografije i gledala sastave kod kuće dok još nisam bila takmičar, a trenirala sa Anom (pomoćni trener u klubu 'Vračar') dok nismo otišli u Tursku. Tu je sad sve bilo novo uključujući i duže i ozbiljnjije treninge sa obzirom na to da sam postala takmičar, nove drugarice, novi sastavi, nova sredina i nov jezik. Sa mojom majkom-trenerom sam ušla u taj novi svet i postigle smo naš prvi najveći uspeh, a to je da sam na 12. Kristal Kupu ( medjunarodnom takmičenju za pionire koji organizuje naš klub 'Vračar') osvojila zlato u disciplini solo na žalost pod Turskom zastavom ali to se kasnije preokrenulo. Od tad pa na dalje ja svoje zlato ne dam nikome na državnim prvenstvima, a na međunarodnim se borim da ga osvojim.
Kad sam 2013. godine ušla u reprezentaciju Turske, tad nisam trenirala toliko u klubu zbog dugih i dalekih reprezentativnih treninga, pa samim tim ni sa mamom, već nam je trener bio Natalia Mashcruck, beloruskinja ali na žalost ona se nije, nama COMEN grupi toliko posvećivala, već je radila sa seniorima, a mi smo radili sa pomoćnim trenerima koji su često menjali. Iskrena da budem kad je tolika grupa, ti pomočni maldi treneri nisu znali da nam se lepo posvete, pa se meni tako moja tehnika tu dosta pogoršala, zato što me nisu ispravljali ili pa čak i gledali. Ali Natalia je videla da se ja trudim i da imam dobru tehniku, pa me je ona stavila da radim solo u kombu, međutim desi se da pred COMEN CUP 2014. godine nisam uspela da dobijem Turske papire i samim tim nisam se takmičila čak nisam ni bila upisana kao rezerva ili bilo kakav član reprezentacije. E onda je usledilo sledeće poglavlje. Vraćamo se u klub 'Anabilim' i sa mamom-trenerom popravljamo tehniku i spremamo solo za državno prvenstvo u Srbiji kako bi ušla u našu COMEN reprezentaciju. I naravano kao što ste i mislili to i uspevamo. Tako sam se ja 2015. godine počela da se takmičim pod Srpskom zastavom i do danas,a nadam se još i dugo će to tako i da ostane.
Ja sam pored moje majke uvek imala i neke druge trenere ali oni su uvek bili prolazni. Čas treneri u teretani, gimnastike,baleta, pomoćni treneri, psiholozi, nutricionisti itd. ali je svuda tu sa njima bila moja majka koja me uvek posmatrala negde iz daleka, šta radim, kako radim, koliko radim???
Možda jedina loša stvar kod tog što mi je majka-trener ili što sam ja njoj ćerka-takmičar je što umemo na treningu da izadjemo iz zone trener-takmičar i predjemo u zonu majka-ćerka, da raspave i svadjanja iz kuće prenesemo na bazen i počnemo da se prepiremo na treningu. Ja počnem da odgovaram kao tinejdžer svojoj majci na neke gluposti i to dovede i nju i mene u neprijatnu situaciju ispred ostalih takmičarki. I to je u nekom periodu bilo baš žestoko gde smo se stalno svadjale na treninzima i prepirale oko nekih sinica i gluposti dok nismo našle zajednički jezik i ja se malo smirila i naučila da ako želimo obe da napredujemo da moram da pronadjem način da to funkcioniše i popustim i dovedem se u red. I jeste baš zato što sam joj ćerka ona od mene očekuje duplo više nego od ostalih takmičarki, zato što zna da ja mogu duplo više od ostalih i retko kad ćete da čujete da me je pohavlila, što me ponekad i obeshrabri ali vrlo često i podstakne da radim više i jače da bih dobila tu pohvalu ali zanjte da kad čujete od nje da je to bilo dobro onda to znači da je to bilo perfektno.
Majka-trener nije samo trener i nije samo majka ona je i doktor i nutricionista i psiholog i drug i slušalac i koreograf i trener snage i sudija i mnogo više od toga a pre svega je čovek. Ali ne samo meni već i ostalim plivačicama i roditeljima i trenerima sa kojima je radila svuda je ostaviljala svoj pečat da je ljudi pamte, cene i poštuju.
A JA ISKRENO MISLIM DA IMATI 24/7 PRIVATNOG TRENERA JE JEDAN VELIKI LUKSUZ KOJI BI SVAKI VRHUNSKI SPORTISTA POŽELEO DA IMA.
Comments