Da, bilo je to davne 2001. godine kad je u sportsku porodicu došla jedna devojčica, tačno na dan velkog praznika , Uskrsa 15. aprila. Ta devojčica je sa svoje 3 godine upala u bazen za flašicom i verovatno se od tad zaljubila u vodu, kao mesto na kome se oseća sigurno, udobno i srečno.
Sa obzirom na to da su joj i otac i majka treneri vodenih sportova mogla je da bira da li će sinhrono plivanje ili vaterpolo, pa sad kao i svaka devojčica bila je zaljubljna u ples, balet, šminku, ukrasne kostime i muziku, a na sve to se doda još i voda i vi dobijete sinhrono plivaje. Tako da je sinhrono plivanje presudilo.
2007. godine sam prvi put otišla u mamin klub "Vračar" da treniram sa drugim devojčicama tj. devojkama koje je moja majka trenirala. I ostala do dana današnjeg.
Ja ljudima pokušavam da objasnim da ja na treninge idem sa ljubavlju prema ovom sportu i da sve što sam postigla do danas sam uradila sa tom ljubavlju i da ću trenirati sve dok me taj osećaj, ta povezanost sa vodom i ovim sportom bude držala živom i veselom. Ovo je sport koji zahteva mnogo požrtvovanosti, odricanja i truda, a ja sam ceo svoj život dala ovome i ne kajem se ni trunčicu, već sam ponosna i zahvalna što sam pronašla ovu strast u mom životu.
Comments