Hej drugari, kako ste, šta radite? Dobro mi došli ovde na moj Blog, da se družimo. Pre svega imam da kažem jednu stvar koju sam čula u nekoj seriji, gde je jedan učenik držao govor na kraju srednje škole, koju smo ja i moja generacija 01 doživeli na čudan onlajn način, bez mature i bez poslednja dva meseca u školskim klupama, a ovaj dečko kaže da je život jedna zamršena spektakularna stvar, i stvarno jeste pun je neočekivanih, srećnih, neverovatnih, tužnih, izvanrednih događaja koje nas čekaju na svakom koraku koji napravimo. Ajmo zajedno da vidimo šta je bilo sa mojim i šta me čeka.
Verovatno se pitate zašto Jejin blog ili zašto Jeja Kontić, e pa to je nadimak kojim me svi zovu, svi koji me poznaju barem mesec dana, kada ljudi vide da se praktično ne odazivam na Jelena, jer svaki put kad me neko nazove moji imenom, a da nije profesor, ja uvek pomislim "Bože šta sam sad zgrešila?". A "poreklo" mu dolazi od toga da ja praktično od kad znam za sebe neko me zove Jeja. Moja teorija dolazi od toga da smo u klubu (Vračar) imali tri Jelene od kojih sam ja bil najmladja. Najstariju su zvali Jelena, srednju Jeca, pa su mene kao najmladju nazvali Jeja. Sa obzirom na to da sam provodila sate na bazenu sa mamom, meni je to ostalo tako i kad sam bila mala sam se predstavljala kao Jeja, a i dan danas kad upoznajem ljude u nekom društvu kažem, 'Ja sam Jelena ustvari Jeja, zovi me kako god hoćeš.' Ali kako sam upisala faks i život je postao nešto ozbiljniji počela sam da se navikavam i na Jelena .
Šta je za vas najveće blago? LJubav? Novac? Sreća?Znanje? E pa moje je porodica, porodica je nešto i neko na koga možeš da se uvek osloniš i da stvoriš i sreću i ljubav i znanje i novac ili je zajendo sa tim i stvaraš? Ja imam pored mame i tate još stariju sestru, starijeg i mladjeg brata. I verujte mi da ne mogu da zamislim zivot bez i jednog od njih. Kao osoba kojoj je stalno puna kuća, začudim se kad ostanem sama na par sati, bude mi mnogo tiho, ali hvala Bogu tu imamo i još jendog belog pufnastog člana porodice našeg malog bišona,Vajtija. On je, može se reći moj prvi pravi prijatelj, njega sam dobila kad sam imala 9 godina i on preživljava sa mnom svaki mogući period mog života. Od osnovne škole u Turskoj pa preko srednje u Beogradu do evo i fakulteta i ja sam mu zahvalna što je jedan pravi čuvar, dobar slušalac i veran prijatelj, koji takodje sedi pored mene i greje me dok pišem sve ovo.
Hmmmm, što se tiče moje škole, pa ja sam prvi razred išla u O.Š. Brače Baruh, a u drugom razredu smo se preselili u Istanbul da živimo i ja sam tamo upisala drugi razred u državnoj školi kako bih naučila jezik. U petom razredu smo se ja i moj mladji brat prebacili u privatnu školu, Anabilim Koleži, kako bi poboljšala engleski jezik i bilo mi lakše da idem na trenige. Onda smo se vratili u Srbiju, kad sam ja trebala da upišem srdnju školu i tada upisala Prvu Beogradsku Gimnaziju, a sad sam 2020. godine upisla Turski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Ovo je bio kratak uvod o Jeji Kontić, vidimo se u nastvku.
Kommentare